Čovek

Na svim mestima tajnim
U tišini gramofonskih ploča,
Kao paučina i kao strah
Petrolejka je bacala svoju svetlost kroz zrak
Slažući po zidu bajke.
Tu u uglu te mračne sobe sedeo je čovek.
Svaka bora na njegovom licu priču je krila,
Ali, ah...bore i jesu za čutanje...
Samo su oči pogledom čudnim nasmejane bile.
Pogledom koji samo ja poznajem...

"...i bio si mrtav pijan i lud od radosti...i ja ziva pijana, gola u tvom zagrljaju."

Stojim na prozoru i cekam...
Sunce zalazi...tebe nema.
Vetar sece hladnu i mokru kozu na mojim rukama.
Pao je mrak.
Ujutru otvaram oci i nema te pored mene.
Ako krene jedna suza, sve ostale krenuce za njom.
Ucutah...sta drugo mogu?
U ogledalu gledam odraz lica ciji si sjaj ugasio
bacivsi na njega senku svoje sebicnosti.
Ali...ti ces i dalje biti neko iz moje price,
a ja cu i dalje stajati u tom mrtvilu
sa komadicem srece koji si mi dao.

cigareta

Samo su kolutovi dima njegove cigarete gasili monotoniju na njegovom licu te veceri...
Te veceri kada mu je rekla poslednju rec.
Rec glasniju od svih do tada.
Rec koja je odzvanjala u njegovim mislima.
Te veceri kada je otisla i za sobom tiho zatvorila staklena vrata.
Te veceri kada je kao i mnogo puta pre sedeo u svojoj fotelji,
u oblaku dima,
ne pomerajuci nijedan misic na svom licu.
Te veceri kada se naglo uhvatio za srce i ispustio cigaretu, zauvek.

bez grize savesti misle... jer mi smo brojevi, a oni ne broje

Pricali smo istim jezikom, pravili nemu buku i sklapali kapke u tisini, a da to nismo ni znali. Svako je pricao svoju pricu i nijedno on nas nije slusalo ono drugo...ponekad smo i samo cutali, ali smo se razumeli. Nismo se cudili stvarima koje samo mi znamo, jer to nisu bila cuda za nas. A onda, jednog jutra, rekao si rec koju sam cula, rekla sam rec koju si cuo i buka koju smo napravili vise nije bila nema i shvatili smo jezik kojim smo govorili. Ruke su nam iskliznule jedna iz druge i otisli smo svako na svoju stranu. Ali tada smo znali da smo se voleli i znali da se i dalje volimo...tada smo jedan jedini put potpuno razumeli jedno drugo. Jednom cemo nestati, ali i dalje ce tu postojati oni koji ce MISLITI da su nas poznavali bolje nego sto smo mi znali jedno drugo...bolje nego sto smo znali sebe same.

mrak

Lezala je u nekom krevetu, u nekoj sobi, u nekom vremenu, na nekom mestu. Plakala je i drhtala. Bila je sama. Gledala je to mesto gde se nalazila. Zamagljen pogled, nejasna slika...Mrak.
Vrata sobe su se otvorila i u sobu je usao on. Prepoznala ga je. Konacno su ga pustili kod nje. I dalje je plakala. Seo je pored nje...bled, tuzan, zbunjen... Nije mogla da mu kaze sta joj je. Nije znala! Sklonio joj je sa cela tvrdoglavi smedji pramen i uhvatio je za ruku. Prestala je da drhti. Hteo je da joj donese casu vode, ali ga je ona jos jace stegla za ruku. Ostao je... Legao je pored nje. Prestala je da place... Mrak.
Saputao joj je na uvo...govorio da ce sve biti dobro. Tada je bilo. Bili su tu...sami...njih dvoje i tisina oko njih.
Svi su je napustili, svi su otisli, a on je ostao i sve je zaista bilo u redu...
"Zasto?" - pitao ju je.
"Jer kada stavim glavu na tvoje rame sve ponovo ima svoj smisao." rekla je.
Mrak.

obecanje

Uvela je prozracno u njegov svet, a onda je i sama postala prozracna. Nestala je, ali on ju je i dalje osetio pored sebe...i dalje je stezao ruku u nadi da ce naci njenu u svojoj. Sedeo je na sredini sobe samo da bi iza njega postojao prostor iz koga se ona mogla pojaviti i iznenaditi ga kao nekada...samo da bi imao izgovor da se okrene. Okretao se,a nje nije bilo. Samo tama...tama i poneki oblak dima njegove cigarete. Obecala mu je da to nece uraditi, a ipak jeste. Izdala ga je. Ali previse ju je voleo da bi se naljutio na nju. Sedeo je na podu...tamo gde su nekada sedeli zajedno...i cutao. Zeleo je da zapeva njihovu pesmu, da vice, da joj prica, ali ako bi pustio i najmanji zvuk, znao je- zaplakace. Nije zeleo da place. Ali i tisina je bolela... Sve je bolelo. Mogao je i on da prekrsi svoje obecanje dato njoj, ali se plasio. Sta ako je ne nadje tamo negde? Sta ako je tek onda stvarno i zauvek izgubi? Ovako ju je imao...na slikama, stvarima, u pesmama, knjigama...u svom srcu...to nije zeleo da izgubi. Zato je nastavio da hoda kroz zivot. Tih i prozracan, kakva je i ona bila.

iskrsla je smrt...

Njegova smrt je prosla mirno. Ne mnogo ljudi, ne mnogo buke, ne mnogo suza, ali ipak dovoljno da njemu tamo negde, ko zna gde, znace… Kovceg sa njegovim telom isao je polako, a ona je tiho koracala za njim. Nije se cula, nije se primecivala, a u njenim ocima je bilo toliko tuge i toliko suza, dovoljnih da nadjacaju i najvecu buku ovog sveta... ali ona je svoju tugu nosila tiho u sebi…Toliko ‘bliskih’ ljudi oko nje, a opet, bili su toliko daleki da stanu sa njom i podele teret koji je nosila. Previse saputanja, previse bezosecajnih, praznih pogleda…priblizila sam joj se i tiho smo koracale zajedno sve do zavrsetka staze. Kovceg u kome je bio, spustan je dugo u zemlju…kao da on nije zeleo da ode od nje. Poslednji grumen zemlje pao je na mesto gde je sahranjen. Ljudi su se razisli…otisla je i ona… Stajala sam na vetru, terao mi je kosu na lice. Nisam plakala, prasina mi je upala u oci… to je sve.

Virus bezumlja

Idem ulicom…smrrrrzavam se. Vidim decu u daljini. Idu ka meni. Toliko mi je hladno da bih mogla ubiti sledecu osobu koju vidim…od nervoze. Deca prilaze blize. Dvojica decaka. Nisu veci od kante za smece. Muzika dopire iz njihovog pravca. Prilaze jos blize…imaju oko 8 godina. Jos glasnije cujem muziku, ali ne razaznajem je. Prolaze konacno pored mene i cujem kako pevaju “ulazim u nju, a ona tako vrela, tako je kad daje devojka sa sela..”!!! PA DOBRO ODAKLE VAMA UOPSTE MOBILNI TELEFON?! Za pesmu valjda ne vredi ni da pitam…
Kako god…od takvih primeraka evoluirali su valjda ovi nasi divljaci. Mislim, oni tipovi koji ce radije da se prave glupi jer je to kul i ismevaju svaku vrstu pametnog razgovora i misljenja. Ne bi mene bilo briga za to, da ne postoje neki ljudi do kojih mi je stalo, a koji su se upravo u to pretvorili. Ne pamtim kada sam sa nekim normalno porazgovarala, ili cula razgovor o necemu korisnom, smislenom i zanimljivom a da to nije prica o tome kako se neko “odvalio” u subotu uvece na zurki propracenoj muzikom sa prokletim turskim melosom koju pevaju one nevesto nasminkane cice, obucene u suknje sirine moje trake za kosu… Ali nije to najgore. Postoje i oni koji se skrivaju iza maske dezurne budale u razredu, pricajuci sa ljudima bez trunke postovanja iako znaju da su daleko od tog nivoa, a zasto? Da bi im se svi smejali kada provale neki fazon i naprave salu na racun nekoga ko je u sustini kao i oni bez te svoje maske? Da li ja zaista treba da se osecam izgubljeno u ovom drustvu, samo zato sto sam nesto postigla i zato sto me je interesovalo nesto sto nije spanska serija, vec enciklopedija o.O? Da, zakljucak jeste da je danas valjda bolje biti glup i nevest za bilo kakvu vrstu intelektualne komunikacije… Neko je jednom rekao da sam “pametna, mirna i sklona glupostima”…mozda je kontradiktorno, ali je barem bolje nego da budem samo “navodno glupa i sklona glupostima”…a sta vise, jos je i istinito.
Tuzno je sto postoji samo nekoliko ljudi koje ja znam, a koje ovo sve zaista bar malo tangira…ali dobro… sve ce ovo valjda shvatiti i oni o kojima sam pisala. Jednog dana.

Bog daj mi snage da ja moguuuuu :D

Posle tri nedelje opet smo krenuli u skolu...FUN!
Nisam sarkasticna kad to kazem...dobro, nisam skroz sarkasticna, ali realno dledajuci, zasto ne bi bilo zabavno? Pa, mislim, tamo su ti prijatelji...a jos ako pritom nista ne radite na casovima, kao mi, nego se samo sprdate, smejete i pricate o pekabeti ili sa imaginary friend-om, onda stvarno i mogu reci "FUN" jer je svkako bolje ici u skolu i za promenu razgovarati sa nekim nego sedeti za facebook-om i chatovati.. -.-
Ali, uvek postoje one osobe zbog kojih ti presedne sedenje cak i na takvim casovima. grozno je to koliko ljudska glupost moze biti iritantna... Trudim se, naravno, da ignorisem te karikature od osoba, ali majko moja, stepen retardacije je na vise nego zavidnom nivou da ne bi bio primecen. I tako ja, posle nekoliko sati slusanja tih nebuloza dodjem ovde i pisem...sto je definitivno bolja varijanta nego da trosim energiju i glasne zice [koje u mom slucaju imaju rok trajanja ili recimo radno vreme] kao sto sam to radila ranije. Pa, uostalom, oni su mrvica u odnosu na vreme potroseno na vrhunsko zezanje sa prijateljima...ili, opet kazem, imaginary friend-ovima... :)
"Ajde, Duca, izadji ti prvi."- rekoh i pomerih se sa vrata prazne ucionice.

Kuda ide ova hendikepirana nacija?

Ponekad mi je jednostavno muka kada pogledam svet oko sebe i ljude medju kojima prezivljavam u njemu. Kada ovako nesto kazem covek bi svasta mogao o meni da pomisli, ali ja sam, ustvari, jedna vrlo zadovoljna i srecna osoba...mislim, zasto da ne?! I vrlo zadovoljna svojim zivotom, jelte...ali niko ne moze da kaze da se ljudi ne zale previse! Zaista!! Nikada nista ne valja... Svi samo greske broje, zaboga. Ceo zivot si dobar i fin i kada napravis gresku- BUM! Gotovo je. Ili si, pak, ceo zivot pravio sranja i kada uradis jednu dobrou stvar, niko je cak i ne primeti. Sve je naopacke i to je realnost. Sistem vrednosti- propao, stepen retardacije- zavidan...samo se treba prilagoditi. A uvek nam nesto treba. Pitase me jednom, sta zelim za rodjendan. Nisam mogla da se setim nijedne stvari. Zaista mi nista ne treba [sto me ne cini puno boljom od drugih, ALI...]. Mozda samo malo sunca da mi ulepsa dan i neko da sedi pored mene pod tim suncem...
^^

oni su mozda tu..na ulici...u supermarketu...ili samo u mojoj masti xD

OMG...pala mi je jedna stvar na pamet, i posle ovog posta obecavam, prestajem za danas! Mozda sam popila previse vina ili gledala "Chari" xD ali, sta ako ljudi u buducnosti otkriju tehnologiju uz pomoc koje ce moci da se vrate u proslost?! I sad kao "Jeeej, to bi bilo kuuuul"...ali sta ako ne bi bilo? To je strasno...odnosno jeziva je cinjenica da smo MI ustvari njihova proslost, zar ne? Odnosno, nasa sadasnjost je njihova proslost i mozda su oni vec tu...medju nama...na ulici, u supermarketu ili tako negde.
Uff, zvucim kaaao paranoik koji ne zna sta govori ili mozda samo kao osoba koju je uhvatila euforija posle vina za bozicnom vecerom xD ali meni sve ovo zvuci savrseno moguce...tako da, pocnite da se kupate u kupacim gacama, oni nas posmatraju xDD [just kidding...maybe xD]...
ja imam problem!! xD

Poente bez xP

Ponekad, kada puno razmisljam o onim silnim nedokucivim stvarima, imam taj prokleti osecaj da sam konacno shvatila njihov smisao. Tipa, smisao zivota, nastanag ovog sveta ili tako nesto supercalifragalistic i onda kada sam spremna da to kazem naglas- to ispari! To uzasno nervira!! Ponavlja se i sumnjam da ce se ikada zavrsiti [mislim, efekat je verovatno isti i sa drogama, ali kontam da je razmisljanje kind of svrsishodnije] i ja to razumem...medjutim to i dalje nervira, a onda pocne da me boli glava i ne razmisljam o tome, nego se trudim da budem dokona i posvetim se stvarima koje i nemaju neku poentu, ulogu i svrhu na ovom svetu [ili bar u mom mozgu]. ALi dobro...verovatno treba da postoji ta ravnoteza u nasim mislima i verovatno nam nije sudjeno da dokucimo smisao zivota, ulogu Stounhendza, granice univerzuma [uostalom, kome je to jos potebno...pa i krompir je sastavljen od iste te materije kao i najsjajnije zvezde u tom ultra mega giga svemiru!!] i ostale zagonetke...Verovatno ne jos...

Da li se pravi ili stvarno sporo kapira?!

"Ono sto ne mozemo da promenimo, mozemo da naucimo da volimo."
Mozda je to i tacno...zbog ovakvih stvari prestanes da pricas sa ljudima. Zato sto ih ne shvatamo [ne ljude, nego misli] dok ne bude kasno, a onda je sve rasprseno i kajemo se, ali nazalost sa previse ponosa da kazemo "izvini". Da, cak sam i ja i dalje ubedjena da ne treba to prva da kazem, niti cu...ali znajuci kako su ljudi tvrdoglavi, mozda ce doza zdravog razuma koju imam [hah xD] ipak pobediti. Nadam se da hoce, jer pocne da ti nedostaje ono sto si izgubio [odnosno, onaj koga si izgubio] i oda shvatis da to ipak volis sa svim manama koje ima. Dok opet postoje i ljudi koje ne moras da menjas da bi ih voleo. Sa njima si kao slagalica. Isti ste. To su ljudi koji ti uzoru njivu, a da im to cak nisi ni trazio, ceskaju te kad te zasvrbi...brijete noge jedno drugome i i pecete rakiju [na Severnom polu]. Ljudi sa kojima vozis traktor, a uvece pricas u krevetu ili dok lezite na travi.
Oni koji se na tvoje sale smeju, a ti znas da je to onaj pravi iskreni smeh, a ne ono bolesno, histericno, pijano vristanje!!
Ali zivot je valjda takav da u njemu postoje razne osobe, koje ti ipak znace...Vise ili manje. ;)

novi zeland, severni pol i voda u slivniku xD

Nisam vise bolesna. I to prija. Sad mogu na Severni pol da pecem rakiju. Ustvari, isla bih ja svuda, ali verovatno ne sama. A na ovom svetu sa 6 milijardi ljudi postoje samo dve osobe koje bih vodila sa sobom. Isla bih negde daleko...negde gde je toplo [STALNO] i gde mozes da ides bos po ceo dan i da imas kupatilo vece od dnevne sobe i gomilu biljaka i zivotinja i raznobojnih sesira i tako. Na primer u Australiju ili na Novi Zeland. To je na potpuno drugom kraju sveta, ali ono sto uzbudjuje do srzi kada pomislim na te zemlje je to da tamo voda otice u slivnik u smeru suprotnom od smera kazaljke na satu!!! xD To je taaaaaako zanimljivo...gotovo kao duvanje helijuma! :) Zato jedva cekam!! :)
Pre nego sto odem pogledacu jos jednom u nas slivnik...mozda cu ga i fotografisati...jer, kada si bilionima, zilionima i trilionima koraka daleko od stvari koje si imao ceo svoj zivot pocnu da ti nedostaju.
Valjda.
^^

teorija univerzuma i te stvari [malo sutra]

Ovo pisanje je ustvari pomalo kao govor pred ogledalom. Covek [ili mozda samo ja] govori pre da bi slusao, nego da bi dobio odgovor, a onda, kada ima “jasnije” misljenje o svemu, izmarsira iz kupatila spreman da osvoji svet. Mada, kada bolje razmislim, ovde verovatno necu ni dobiti jasnije misljenje o bilo cemu, vec samo gomilu novih pitanja…ali who cares…bar trosim vreme na nesto sto nije facebook [o.O], a cak se moze svrstati i u nesto kreativno. Da, kreativno. Nije samo Mona Liza jebena umetnost. Svi smo mi umetnici, ali cesto toga nismo ni svesni…I taman kada smo blizu ili smo, pak, vec dosli do onog stadijuma da to shvatimo i pocnemo da cenimo to sto radimo, dodje neko i unisti nam te iluzije. I onda idemo sve ispocetka. Elem, da, pokusacu da trosim vreme na ovo…pisacu. Verovatno ce mi biti lakse. Svakako ce biti lakse da pisem, nego da zamaram nekoga pricajuci mu sve ove stvari, dok njega ustvari i nije briga, a opet necu sve cuvati u sebi rizikujuci da dobijem jos jednu dozu anestezije i oziljak po sred vrata koji zaista reaguje na promenu vremena. Uostalom svi mi imamo svoje monologe o teoriji univerzuma i nasem tacnom mestu u njemu, zar ne?

koraci o.O

469 koraka nas deli.

Vau. Ustvari, ja cak i ne znam koliko je to, ali svejedno VAU. Mislim, ko se jos zamara [ili mozda zabavlja?! oO] brojanjem koraka dok hoda? Nekada sam i ja to radila, nekada davno, mozda zato sto sam htela da licim na dedu, a mozda zato sto sam stvarno licila...ili licim. Svejedno, on je umro, a koraci su prestali da se broje. Pocecu opet da brojim korake…I stepenice… stepenice najvise, jer se plasim da cu ga zaboraviti. Ako cemo iskreno, ja se njega i ne secam. Mislim secam se, ali kroz maglu. Secam se njegove tetovaze i nicega vise. Ponekad samo cujem od babe da me je voleo, onako najvise na svetu i koka padne s merdevina [da, neki moji misteriozni tripovi iz detinjstva], ali ja to svejedno ne pamtim. Zato cu da brojim korake.

I naravno stepenice.