"Ono sto ne mozemo da promenimo, mozemo da naucimo da volimo."
Mozda je to i tacno...zbog ovakvih stvari prestanes da pricas sa ljudima. Zato sto ih ne shvatamo [ne ljude, nego misli] dok ne bude kasno, a onda je sve rasprseno i kajemo se, ali nazalost sa previse ponosa da kazemo "izvini". Da, cak sam i ja i dalje ubedjena da ne treba to prva da kazem, niti cu...ali znajuci kako su ljudi tvrdoglavi, mozda ce doza zdravog razuma koju imam [hah xD] ipak pobediti. Nadam se da hoce, jer pocne da ti nedostaje ono sto si izgubio [odnosno, onaj koga si izgubio] i oda shvatis da to ipak volis sa svim manama koje ima. Dok opet postoje i ljudi koje ne moras da menjas da bi ih voleo. Sa njima si kao slagalica. Isti ste. To su ljudi koji ti uzoru njivu, a da im to cak nisi ni trazio, ceskaju te kad te zasvrbi...brijete noge jedno drugome i i pecete rakiju [na Severnom polu]. Ljudi sa kojima vozis traktor, a uvece pricas u krevetu ili dok lezite na travi.
Oni koji se na tvoje sale smeju, a ti znas da je to onaj pravi iskreni smeh, a ne ono bolesno, histericno, pijano vristanje!!
Ali zivot je valjda takav da u njemu postoje razne osobe, koje ti ipak znace...Vise ili manje. ;)
Нема коментара:
Постави коментар