469 koraka nas deli.
Vau. Ustvari, ja cak i ne znam koliko je to, ali svejedno VAU. Mislim, ko se jos zamara [ili mozda zabavlja?! oO] brojanjem koraka dok hoda? Nekada sam i ja to radila, nekada davno, mozda zato sto sam htela da licim na dedu, a mozda zato sto sam stvarno licila...ili licim. Svejedno, on je umro, a koraci su prestali da se broje. Pocecu opet da brojim korake…I stepenice… stepenice najvise, jer se plasim da cu ga zaboraviti. Ako cemo iskreno, ja se njega i ne secam. Mislim secam se, ali kroz maglu. Secam se njegove tetovaze i nicega vise. Ponekad samo cujem od babe da me je voleo, onako najvise na svetu i koka padne s merdevina [da, neki moji misteriozni tripovi iz detinjstva], ali ja to svejedno ne pamtim. Zato cu da brojim korake.
I naravno stepenice.
Нема коментара:
Постави коментар