Njegova smrt je prosla mirno. Ne mnogo ljudi, ne mnogo buke, ne mnogo suza, ali ipak dovoljno da njemu tamo negde, ko zna gde, znace… Kovceg sa njegovim telom isao je polako, a ona je tiho koracala za njim. Nije se cula, nije se primecivala, a u njenim ocima je bilo toliko tuge i toliko suza, dovoljnih da nadjacaju i najvecu buku ovog sveta... ali ona je svoju tugu nosila tiho u sebi…Toliko ‘bliskih’ ljudi oko nje, a opet, bili su toliko daleki da stanu sa njom i podele teret koji je nosila. Previse saputanja, previse bezosecajnih, praznih pogleda…priblizila sam joj se i tiho smo koracale zajedno sve do zavrsetka staze. Kovceg u kome je bio, spustan je dugo u zemlju…kao da on nije zeleo da ode od nje. Poslednji grumen zemlje pao je na mesto gde je sahranjen. Ljudi su se razisli…otisla je i ona… Stajala sam na vetru, terao mi je kosu na lice. Nisam plakala, prasina mi je upala u oci… to je sve.
Нема коментара:
Постави коментар