Čovek

Na svim mestima tajnim
U tišini gramofonskih ploča,
Kao paučina i kao strah
Petrolejka je bacala svoju svetlost kroz zrak
Slažući po zidu bajke.
Tu u uglu te mračne sobe sedeo je čovek.
Svaka bora na njegovom licu priču je krila,
Ali, ah...bore i jesu za čutanje...
Samo su oči pogledom čudnim nasmejane bile.
Pogledom koji samo ja poznajem...

"...i bio si mrtav pijan i lud od radosti...i ja ziva pijana, gola u tvom zagrljaju."

Stojim na prozoru i cekam...
Sunce zalazi...tebe nema.
Vetar sece hladnu i mokru kozu na mojim rukama.
Pao je mrak.
Ujutru otvaram oci i nema te pored mene.
Ako krene jedna suza, sve ostale krenuce za njom.
Ucutah...sta drugo mogu?
U ogledalu gledam odraz lica ciji si sjaj ugasio
bacivsi na njega senku svoje sebicnosti.
Ali...ti ces i dalje biti neko iz moje price,
a ja cu i dalje stajati u tom mrtvilu
sa komadicem srece koji si mi dao.

cigareta

Samo su kolutovi dima njegove cigarete gasili monotoniju na njegovom licu te veceri...
Te veceri kada mu je rekla poslednju rec.
Rec glasniju od svih do tada.
Rec koja je odzvanjala u njegovim mislima.
Te veceri kada je otisla i za sobom tiho zatvorila staklena vrata.
Te veceri kada je kao i mnogo puta pre sedeo u svojoj fotelji,
u oblaku dima,
ne pomerajuci nijedan misic na svom licu.
Te veceri kada se naglo uhvatio za srce i ispustio cigaretu, zauvek.

bez grize savesti misle... jer mi smo brojevi, a oni ne broje

Pricali smo istim jezikom, pravili nemu buku i sklapali kapke u tisini, a da to nismo ni znali. Svako je pricao svoju pricu i nijedno on nas nije slusalo ono drugo...ponekad smo i samo cutali, ali smo se razumeli. Nismo se cudili stvarima koje samo mi znamo, jer to nisu bila cuda za nas. A onda, jednog jutra, rekao si rec koju sam cula, rekla sam rec koju si cuo i buka koju smo napravili vise nije bila nema i shvatili smo jezik kojim smo govorili. Ruke su nam iskliznule jedna iz druge i otisli smo svako na svoju stranu. Ali tada smo znali da smo se voleli i znali da se i dalje volimo...tada smo jedan jedini put potpuno razumeli jedno drugo. Jednom cemo nestati, ali i dalje ce tu postojati oni koji ce MISLITI da su nas poznavali bolje nego sto smo mi znali jedno drugo...bolje nego sto smo znali sebe same.

mrak

Lezala je u nekom krevetu, u nekoj sobi, u nekom vremenu, na nekom mestu. Plakala je i drhtala. Bila je sama. Gledala je to mesto gde se nalazila. Zamagljen pogled, nejasna slika...Mrak.
Vrata sobe su se otvorila i u sobu je usao on. Prepoznala ga je. Konacno su ga pustili kod nje. I dalje je plakala. Seo je pored nje...bled, tuzan, zbunjen... Nije mogla da mu kaze sta joj je. Nije znala! Sklonio joj je sa cela tvrdoglavi smedji pramen i uhvatio je za ruku. Prestala je da drhti. Hteo je da joj donese casu vode, ali ga je ona jos jace stegla za ruku. Ostao je... Legao je pored nje. Prestala je da place... Mrak.
Saputao joj je na uvo...govorio da ce sve biti dobro. Tada je bilo. Bili su tu...sami...njih dvoje i tisina oko njih.
Svi su je napustili, svi su otisli, a on je ostao i sve je zaista bilo u redu...
"Zasto?" - pitao ju je.
"Jer kada stavim glavu na tvoje rame sve ponovo ima svoj smisao." rekla je.
Mrak.

obecanje

Uvela je prozracno u njegov svet, a onda je i sama postala prozracna. Nestala je, ali on ju je i dalje osetio pored sebe...i dalje je stezao ruku u nadi da ce naci njenu u svojoj. Sedeo je na sredini sobe samo da bi iza njega postojao prostor iz koga se ona mogla pojaviti i iznenaditi ga kao nekada...samo da bi imao izgovor da se okrene. Okretao se,a nje nije bilo. Samo tama...tama i poneki oblak dima njegove cigarete. Obecala mu je da to nece uraditi, a ipak jeste. Izdala ga je. Ali previse ju je voleo da bi se naljutio na nju. Sedeo je na podu...tamo gde su nekada sedeli zajedno...i cutao. Zeleo je da zapeva njihovu pesmu, da vice, da joj prica, ali ako bi pustio i najmanji zvuk, znao je- zaplakace. Nije zeleo da place. Ali i tisina je bolela... Sve je bolelo. Mogao je i on da prekrsi svoje obecanje dato njoj, ali se plasio. Sta ako je ne nadje tamo negde? Sta ako je tek onda stvarno i zauvek izgubi? Ovako ju je imao...na slikama, stvarima, u pesmama, knjigama...u svom srcu...to nije zeleo da izgubi. Zato je nastavio da hoda kroz zivot. Tih i prozracan, kakva je i ona bila.

iskrsla je smrt...

Njegova smrt je prosla mirno. Ne mnogo ljudi, ne mnogo buke, ne mnogo suza, ali ipak dovoljno da njemu tamo negde, ko zna gde, znace… Kovceg sa njegovim telom isao je polako, a ona je tiho koracala za njim. Nije se cula, nije se primecivala, a u njenim ocima je bilo toliko tuge i toliko suza, dovoljnih da nadjacaju i najvecu buku ovog sveta... ali ona je svoju tugu nosila tiho u sebi…Toliko ‘bliskih’ ljudi oko nje, a opet, bili su toliko daleki da stanu sa njom i podele teret koji je nosila. Previse saputanja, previse bezosecajnih, praznih pogleda…priblizila sam joj se i tiho smo koracale zajedno sve do zavrsetka staze. Kovceg u kome je bio, spustan je dugo u zemlju…kao da on nije zeleo da ode od nje. Poslednji grumen zemlje pao je na mesto gde je sahranjen. Ljudi su se razisli…otisla je i ona… Stajala sam na vetru, terao mi je kosu na lice. Nisam plakala, prasina mi je upala u oci… to je sve.